Niko ne može da predvidi kada će Amerika abdicirati kao planetarni hegemon. Probleme ima i na unutrašnjem planu. Ideološka podela među Amerikancima je dostigla takve razmere da suprotstavljane strane ne komuniciraju međusobno i praktično žive u paralelnim svetovima, svako prateći svoje medije. Najfrapantniji podatak je da je u poslednje tri decenije broj mešovitih republikansko-demokratskih brakova sa blizu 30% od pre četiri decenije sišao na 4% u prošloj godini. U zemlji u kojoj je do pre 60 godina rasna segragacija bila institucionalizovana u južnim državama, danas imamo više međurasnih nego republikansko-demokratskih brakova.
Amerika se umorila od svoje imperijalne uloge. Štaviše, umorna je već duže vreme od zadatka da bude svetski policajac i hegemon. Pozamašan deo američkih građana bi vrlo rado poslao svoju državu „na odmor od istorije”. Ali, imperije kao što je američka nemaju pravo na odmor od istorije, između ostalog zato što bi neko ili neki vrlo brzo zauzeli njihovo mesto.
Sjedinjene Američke Države nisu nikada želela da bude percipirane kao imperija, već kao ponosna nacija bogom dana da bude superiorna u odnosu na druge. Upravo iz tog razloga američki optimizam je zarazan a happy end neizbežan u svakoj priči.
Zaštićena sa dva okeana, sa miroljubivom i pacifikovanom Kanadom na severu i bezopasnim i kooperativnim Meksikom na jugu, SAD imaju geostratešku prednost koju nije imala nikada nijedan imperija u istoriji. Posledica te geografske pogodnosti omogućila je Vašingtonu, kako je to konstatovao Vinston Čerčil, da napravi mnogo više grešaka pre nego što ubode pravi potez, za razliku od svojih planetarnih takmaca.
Munjeviti politički uspon Donalda Trampa pre šest godina je direktno povezan sa „umorom” dela Amerike od istorije i hegemonske uloge. Tramp je bio dovoljno promoćuran da detektuje taj zamor, da ga „zajaše” i dogalopira u Belu kuću u januaru 2017. godine.
Donald Tramp nije generator krize i društvenog raspolućivanja SAD, on je proizvod fenomena rastakanja društva koje svoje korene ima u poslednjoj deceniji 20. veka, na vrhunca američke moći u tadašnjem unipolarnom svetu.
Amerika, na prvom mestu
Šta je bila u suštini poruka Trampa svom biračkom telu: umesto da trošimo novac, energiju i živote naših vojnika za održavanje imperije, koncentrisaćemo pažnju, resurse i aktivnosti na nas same.
Drugim rečima, Amerika treba da vodi isključivo računa o svojim striktno uskim nacionalnim interesima, što je luksuz koji jedna imperija ne može sebi da dozvoli. Na taj način, Tramp je američku vekovnu imperijalnu dimenziju pokušao da svede na populistički i suverenistički nacionalizam, što je u direktnoj suprotnosti sa ulogom koju je imala i još uvek je ima.
Džo Bajden, iskusni politički vuk, takođe je identifikovao imperijalni „zamor” američkog biračkog tela, ali je ponudio drugi recept za oporavak. Za razliku od Trampa, Bajden je zaigrao na kartu najvećeg socijalnog programa u Americi posle Drugog svetskog rata, s porukom da SAD moraju i dalje da se ponašaju kao imperija, ali da se to više neće raditi na uštrb građana.
SAD su uvek bile podeljene po etničkim, rasnim, religioznim, društvenim šavovima. Ali su uvek postojali jaki i evidentni faktori povezivanja i ujedinjavanja svih, a to je bila američka demokratija i njene institucije. Nije slučajno da su upravo demokratija i institucije na udaru Amerike koja se prepoznaje u Donaldu Trampu.
Drugi građanski rat
Ideološko-svetonazorna podela američkih građana je dostigla takve razmere da suprotstavljane strane ne komuniciraju međusobno, praktično žive u paralelnim svetovima: svako prati svoje medije, ne izlaze na ista mesta, žive u različitim delovima gradova.
Najfrapantniji podatak je da je u poslednje tri decenije broj mešovitih republikansko-demokratskih brakova sa blizu 30 odsto od pre četiri decenije sišao na 4 odsto u prošloj godini. U zemlji u kojoj je do pre 60 godina rasna segragacija bila institucionalizovana u južnim državama, danas imamo više međurasnih nego republikansko-demokratskih brakova.
Postojeći trendovi i rastući stepen konfrontacije navode na zaključak da je Amerika na putu da se suoči sa stvaranjem dva “plemena”, dve “etničke grupe”, ili dve “nacije” u jednoj, sa visokim rizikom od šizme koja bi zaljuljalja i same temelje države.
Ako uzmemo kao najbolju definiciju nacije onu od francuskog filozofa Ernesta Renana – koja kaže da se jedan nacion sastoji od dva elementa, prošlosti i sadašnjosti: prvi je bogato nasleđe (slavne pobede, velike žrtve, junaci) a drugi je svakodnevni plebiscit građana da je oportuno žrtvovati deo vlastitih interesa u korist nacije – onda je Amerika u velikom problemu.
Slom imerijalnog luka
Vodeći kineski vojni strateg general Kiao Lijang u svom delu Imperijalni luk razradio je teoriju po kojoj će se Amerika urušiti iznutra a ne pod pritiskom Kine. „U ne tako dalekoj budućnosti, stvarni uzrok dekadencije Amerike neće biti uspon Kine, već Amerika sama”, tvdio je Lijang još 1999. godine kada je njegova teorija ugledala svetlost dana.
Po toj teoriji, američka politika široke deregulacije, deindustrijalizacije i forsiranja berzanskog odnosno finansijskog kapitalizma bez ograničenja, dovešće do takve polarizacije unutar SAD da će proizvesti njeno urušavanje. Dve decenije posle Lijangovog „proročanstva” američko društvo je toliko podeljeno da se postavlja pitanje da li ono uopšte može da bude više kohezivno. Rascep između dva „plemena”, uslovno rečeno demokratsko i republikansko, sa svim podgrupama, dostigao je razmere da jedan Amerikanac ne priznaje drugog Amerikanca zbog njegovih političkih ubeđenja za ljudsko biće, odnosno da je „less then human”, kako to kažu s druge strane okeana.
Seme razdora i raspolućivanja američkog društva posejano je tokom administracije Bila Klintona a razvijeno je u dvostrukom mandatu Baraka Obame, tvrdi Majkl Valcer, profesor na Prinstonu i jedan od najuticajnijih liberalnih mislilaca u SAD.
Po Valceru, Klinton je među najodgovornijim za jačanje populizma i ekstremizma u SAD jer je otvorio vrata proždrljivom kapitalizmu, omogućivši fuziju komercijalnih i investicionih banaka deregulacijom u korist Vol Strita i raznoraznih prodavaca magle. Posledice te avanturističke politike je sve veći razdor u američkom društvu i politici iz koje su gotovo nestali tzv. bipartizan političari.
„SAD me podsećaju danas na Vajmarsku republiku”, kaže Valcer i dodaje: „Nemački konzervativci i industrijalci su tretirali Hitlera kao pajaca, džokera, ali su ga podržali jer im je trebao za osvajanje vlasti. Danas svi znamo koliko su pogrešili, ali republikanci, izgleda, nisu naučili tu lekciju: veruju da samo uz pomoće ekstremne desnice, enavnđelističke i bele, mogu da pobede na izborima. Oseća se sve više razjedinjenost, rascep između dve Amerike i to je strašno, ali nije najgora stvar. Još je strašnije što većina republikanskih političara s nestrpljenjem čeka da upotrebi raspolućenost društva kako bi se vratili na vlast na krilima ekstremista. Ne mogu da razumem umerene republikance koji veruju da im je potrebna podrška krajnje desnice da bi bili izabrani u Kongres.”
Rascepljeno društvo
Belci, tzv. WASP (White, Anglo-Saxon, Protestant) osećaju se ugroženo, ili bolje rečeno, percipiraju da je njihova dominantna pozicija ugrožena. Procentualni rast manjina neevropskog porekla doliva benzin na polarizaciju društva jer WASP populacija živi u uverenju da se radi o etničkim grupama koje ne mogu i neće da se asimiluju i prihvate američki stil života i način razmišljanja.
Reč je, uglavnom, o republikancima, pripadnicima evanđelističkih crkvi, ultrakonzervativnih pogleda na svet, sa boravištima u predgrađima metropola i varoši i u ruralnim delovima Amerike.
U Atlanti su stanovnici jednog dobrostojećeg kvarta predložili da se otcepe i od Džordžije i od Atlante jer ne žele da budu u društvu, odnosno, zajednici sa okolnim četvrtima koje su uglavnom naseljene Afroamerikancima i drugim etničkim manjinama.
Na drugoj strani imamo, uslovno rečeno, demokrate, mnogo širih pogleda. Ova grupacija osim belaca obuhvata i pripadnike svih etničkih manjina, sklonih agnostizicmu ili čak ateizmu, vaspitanih u liberalnom stilu i lociranim u velikim kosmopolitskim gradovima, uglavnom na obalama dva okeana.
Druga zabrinjavajuća tendencija je odsustvo bilo kakvog dijaloga između dve makro grupe. Ne samo da lideri odbijaju sučeljavanja na javnim mestima ili u medijima već i obični ljudi izbegavaju da razmene mišljenja sa onima koji misle drugačije, dok svi preferiraju monologe u društvu istomišljenika. Otud je razumljivo zašto danas dve trećine glasača republikanaca a polovina demokratskih pristalica doživljava drugu stranu kao „suštinsko zlo”.
Vajmarska Amerika
Internet je trebalo da amerikanizuje čitavu planetu a pretvorio se u bumerang za američku naciju, odnosno postao je sredstvo za „deamerikanizaciju”. Na netu su idealnu virtuelnu propovedaonicu pronašli zagovornici superiornosti bele rase, raznih teorija zavera i predvodnici milicija koje su se kao pege na leopardovoj koži raširile između dve obale okeana.
Fenomen autoradikalizacije na internetu je poprimio ozbiljne razmere u vremenu pandemije Kovida-19, a „QAnon” se transformisao u vodeću ekstremističku organizaciju na drugoj strani Atlantskog okeana.
Amerika još uvek nije Vajmarska republika, kako je apostrofira profesor Valcer, ali ima elemente koji mogu da budu zapaljivi: u zemlji postoji radikalizovana i bučna manjina, a desetine miliona građana smatraju da status kvo nije održiv i da ga treba eliminisati. Imamo gubitnike globalizacije koji se osećaju prevarenim i zapostavljenim i dobrostojeće, čak veoma bogate ljude, koji su uvereni da su njihov životni stil života i vrednosti ugroženi. Iako prvi nisu gubitnici kakvim se predstavljaju a drugi ugroženi kako veruju, i jedni i drugi predstavljaju tempiranu bombu.
Evropa posle iskustva sa Trampom i s društvenim kretanjima u SAD ne sme da se osloni stopostotno na Vašington i mora da ima alternativu i plan B, ako želi da zadrži svoje volterovsko-rusoovske vrednosti koje se ne poklapaju sa američkim. Računati na činjenicu da će u Vašingtonu razum uvek preovladati rizik je koji EU – bez obzira što je mali – ne može sebi da dozvoli. Jednostavno, Stari kontinent nema široke margine za greške kao SAD.
Niko ne može da predvidi kada će Amerika abdicirati kao planetarni hegemon. Što duže imperije traju to je duži njihov „zalazak”. Lakoća s kojom je Amerika zaboravila, relativizovala ili pogrešno interpretirala 6. januar 2021. godine i napad na Kongres – a dve trećine republikanaca smatra da se radilo o legitimnom demokratskom činu – ukazuje samo na jedno: dogodiće se ponovo.
Izvor: RTS OKO/Franko Belmonte
