Sve je više napuštenih kioska u Republici Srpskoj. Zašto je to tako?
Kako kaže jedan preduzetnik iz Banjaluke, koji je naslijedio ovaj mali porodični biznis, ni top lokacija danas ne znači mnogo.
– Najveći problem su plate. Čak i ako si jedini radnik u svom kiosku, dok platiš poreze i doprinose, uz ovakve marže, ne ostane ti dovoljno novca da bi posao bio koliko-toliko isplativ – priča sagovornik Srpske Info.
Uz to, ne samo u Banjaluci, nego i u drugim većim gradovima BiH, u poslednje dvije decenije se promijenio način života. Sve je manje šetača, a sve više ljudi koji se voze automobilom. “Motorizovani potrošači” nikad ne svraćaju u kiosk, već sve kupuju u tržnim centrima ili supermarketima, gdje imaju obezbijeđen parking.
– Moj otac je, recimo, svakog jutra na kiosku kupovao novine i cigarete. I ja sam, kao i on, pušač i pratim vijesti, ali ne pamtim kada sam svratio do kioska – kaže Vedran iz Prijedora.
Kao i drugi njegovi vršnjaci, ne kupuje i ne čita novine – nego prati portale.
– Cigarete kupujem u tržnom centru, kada idem u nabavku hrane i kućnih potrepština – kaže Vedran.
Neke firme su godinama držale lance kioska za maloprodaju, ne samo novina, cigareta i dopuna za mobilne telefone, nego i drugih potrepština, a javna je tajna da su im ti prodajni objekti bili dragocjeni i zbog prikupljanja gotovine.
Ekonomista Zoran Pavlović smatra da samo kompanije koje imaju “nešto novca”, danas mogu držati kioske. Za male preduzetnike, ovaj biznis je preveliki poduhvat.
– U kioscima se uglavnom prodaje akcizna roba, prije svega cigarete, a propisi su takvi da se akcize plaćaju čim nabaviš robu namijenjenu za prodaju. Dakle, treba imati nekoliko hiljada maraka da ih unaprijed uložiš u robu. Osim toga, kada su kiosci u pitanju, troškovi su preveliki u odnosu na zaradu – objašnjava Pavlović.
