O životu i delima našeg velikog pisca i lekara Laze K. Lazarevića, danas se zna gotovo sve. Ali, to kako su izgledali njegovi poslednji trenuci i sama smrt, koji su izazvali talas uzbuđenja i kontoverzi u tadašnjem Beogradu kad su se desili, ostalo je potpuna nepoznanica.
Hroničar Milan Jovanović Stojmirović u drugoj knjizi „Silueta starog Beograda“, navodi neke od intrigantnih glasina ondašnjih Beograđana, da Lazarević u kući nije imao potrebnu negu i mir, da je u bolesti bio ostavljen samom sebi, te da je preminuo ležeći nepresvučen.
Čak se i sam Stojmirović, nakon navedenog dela, pita da li su ovakve životne okolnosti krive za to što je pisac talenta kakav je posedovao Laza Lazarević, pisao tako malo.
Važno je pomenuti da je Laza Lazarević živeo u Beogradu u vreme tzv. drugog talasa institucionalizacije, kada se grad iz orijentalne kasabe razvija u modernu evropsku metropolu, u pravom smislu te reči.
Primera radi, u vreme njegovog dolaska na studije, 1867. godine, Beograd je imao 24.768 stanovnika, dok je u vreme piščeve smrti 1891. godine bilo popisano 54. 249 stanovnika.
Prvi utisak o Beogradu Lazarević stiče u domu sestre Milke i zeta, pisca, Milorada Popovića Šapčanina koji je, između ostalog, napisao i jedan od prvih građanskih romana neobičnog naziva „Sanjalo“, u kome su opisani Kalemegdan, Dorćol i Varoš-kapija.
Grad koji se razvija, posao lekara beogradskog okruga – od 1881. godine postaje prvi lekar Opšte državne bolnice, a od 1889. godine, uz čin sanitetskog pukovnika postaje i lični lekar kralja Milana Obrenovića – uzimaju ipak danak na krhkom zdravlju mladog i perspektivnog čoveka.
Poseban i neizdrživ udar na osetljivu piščevu dušu naneće smrt dvojice sinova, Kuzmana i Vukana, koji umiru kao mala deca.
Porodičnu tragediju posebno će teško primiti Lazarevićeva supruga Poleksija, ćerka Nikole Hristića, bivšeg ministra unutrašnjih poslova i predsednika vlade u četiri mandata, koja je sa majčine strane bila praunuka Tome Vučića Perišića.
Poslednje tri godine, od avgusta 1887. pa sve do smrti, decembra 1890. godine živeo je u Hilandarskoj br. 7, u kući koja i danas postoji, doduše, u jako lošem stanju usled problematičnog i nerešenog pravno-imovinskog balasta.
Na osnovu jednog pisma koje je Lazarevićev šurak, Ljubomir N. Hristić, potonji konjički pukovnik, ađutant kralja Milana i kralja Aleksandra Obrenovića, uputio bratu Nikoli, opisani su poslednji dani našeg velikana pisane reči.
Navedeni tužni odlomci o kraju jednog blistavog talenta srpske kulture preuzeti su iz pisma objavljenog u trećoj knjizi sabranih dela Laze Lazarevića, u izdanju Glasa Podrinja 1985. godine, u izboru dr Vladimira Jovičića.
“… Laza je u krevetu faktički bolovao samo nedelju dana. Donde se sve otimao, leškario po divanima obučen i sve se kao otimao od smrti, koja mu je davno čelo glave stajala. Pre nedelju dana namestili smo mu njegov krevet u njegovoj sobi, tamo gde mu je obično stajao minderluk.
Čim je legao u krevet, počeo je rapidno opadati i to ne svakog dana, no formalno svakog trenutka. Dolazio sam po nekoliko puta na dan, tako da me uvek poražavala ta promena na njemu. Prvih dana mogao je sam sesti u krevet; docnije su mu morali pomagati, a poslednjih dana već nit je mogao sediti, nit promenuti položaj svoga tela…”
“Tog fatalnog dana supruzi je kazao putovaćemo u osam i po. Oko osam sahata dovedoše decu da ga poljube u ruku. Nije imao moći da im kaže, ali bih po očima rekao da ih je poznao. Posle toga ostasmo u sobi.”
“Tada poče i ropac. Nisam nikad video da čovek umire, ali sam osetio da je to taj trenutak. Nekakvo čudnovato osećanje puno tajanstvenosti.
Osećam sam i strah i žalost; srce mi je jako kucalo, jeza me svog obuzela, nešto me je vuklo da pobegnem iz sobe bezobzirce, a nešto me je opet prikovalo na mestu ljubopitljivo da vidim poslednji proces božje volje nad čovekom i želja da do poslednjeg momenta vidim u životu čoveka koga sam tako jako volio, preovladala je.”
“Laza je prevrtao očima, na licu mu se ukazaše jaki bolovi, on pogleda jošt jednom, sigurno razumede u čemu je stvar, nasmeja se i umre. Zaustavismo skazaljku na sahatu, – bilo je 8 i 45 sahata uveče.”
“Dugo lomim glavu šta mu je značio taj osmejak; da l’ je to bila vulgarna konvulsija bola, ili se u tom osmejku izražavala radost što ga ostavljaju muke ili radost čoveka što prelazi u bolji svet, ili prezrenje lekara, koji kao da hoće reći: šta se vi tu zanosite: dana ja, sutra ćete vi!”
“Kao lekar pokazao se do poslednjeg trenutka: prevario se samo za četvrt sah. Rekao je da će putovati u osam i po, a otputovao je četvrt sata kasnije. Kamo lepe sreće da se sasvim prevario…“
Autor: Mladen Milosavljević, pisac i etnolog
