Od početka sukoba u Ukrajini posebnu zebnju izazivaju borbe oko nuklearnih elektrana, ali i pretnje nukelranim naoružanjem. Prvih dana sve oči sveta bile su uprte u Černobilj, sada je pogled otišao ka Zaporožju. Strah od mogućeg nuklearnog sukoba podgreva ukrajinski zahtev da NATO zabrani letove nad ukrajinskim nebom.
Nuklearna elektrana Zaporožje u Energodaru najveća je u Evropi i među 10 najvećih u svetu. Izgrađena je u vreme Sovjetskog Saveza u blizini rezervoara Kahovka. On je strateški važan, jer vodom napaja Krim.
Pored postrojenja u jugoistočnom Zaporožju, aktivna je i nuklaerka Hmeljnicki u zapadnom Netišinu. Kada je ruska vojska zauzela Černobilj, oživelo je sećanje na nuklearnu katastrofu iz 1986. Poslednje postrojenje u gradu na severu Ukrajine ugašeno je 2000. U Ukrajini su napuštene ili nedovršene još dve elektrane – na Krimu i u Odesi.
Strah od mogućeg nuklearnog sukoba podgreva ukrajinski zahtev da NATO zabrani letove nad ukrajinskim nebom. Generalni sekretar alijanse naglasio je da NATO neće to učiniti.
Nuklearno oružje ima devet država – ukupno oko 13.000 bojevih glava. Devedeset odsto je u posedu Rusije i Sjedinjenih Država. Vašington je neznatno smanjio svoje zalihe, dok su Britanija, Rusija i Kina povećale.
Peking raspolaže sa tek 350 bojevih glava. Francuska i Izrael sa još manje i taj broj nisu povećavale. Da li se svet suočava sa najvećom nukelarnom pretnjom od Hladnog rata.
Samo su tri evropske zemlje nuklearne sile Velika Britanija, Francuska i Rusija. Ali po bazama u Nemačkoj, Holandiji, Belgiji, Turskoj i Italiji, svoje nuklearne bojeve glave rasporedile su Sjedinjenje Države. Kao i u vreme Hladnog rata, fokus je opet na Moskvi i Vašingtonu.
Nehotična eskalacija
“U strateškim studijama postoji jedan koncept koji se zove nenamerna ili nehotična eskalacija, dakle kada dve strane od kojih je bar jedna ili obe naoružana nuklearnim naoružanjem čine niz poteza kojima uopšte nije za cilj da kriza eskalira do mere da se upotrebi nuklearno oružanje. Ali potezi i jedne i druge strane na taj način proizvode situaciju da izazivaju podrozenje u svakom narednom koraku u sve većoj i većoj meri do toga da se svet nađe pred upotrebom nuklearnog oružja”, naveo je Mladen Lišanin, istraživač iz Instituta za političke studije.
Poslednjeg dana februara, četvrtog od početka ratnih sukoba u Ukrajini, Rusija je stavila u povišenu borbenu gotovost snage za nuklearno odvraćanje.
“Sve te snage sada mogu brže da reaguju za potencijalni napad i da odgovore kontranapadom na potencijalnog neprijatelja. To znači da su rakete koje nose nuklearne bojeve glave sada raspoređenje negde na terenu, verovatno su promenile lokacije i ljudi koji na tome rade sada mogu mnogo brže da reaguju”, rekao je Goran Janićijević, urednik emisije “Dozvolite” na RTS-u.
Razlog za strah je donekle i opravdan, tehnologija nuklearnih bombi se promenila. Procene su da Rusija ima oko 6.000 nuklenarnih bojevih glava, od toga gotovo 1.700 aktivnih, dok su ostale u rezervi. Sjedinjenje države pak imaju oko 500 manje i skoro 1.500 aktivnih bojevih glava.
“Ovaj nuklearni potencijal danas obuhvata dobrim delom termonuklearne bombe, one se bitno razlikuju od konvencionalnih atomskih bombi kako smo ih nekad zvali, kakva je na primer upotrebljenja u Hirošimi, primera radi bomba koja je bačena na Hirošimu je imala snagu koja je ekvivalentan eksploziji 15.000 tona eksploziva TNT, dok termonuklearne bombe imaju snagu koja je ekvivalentna milion tona TNT-a”, Slobodan Bubnjević, fizičar i novinar.
Najveću nuklearnu bombu, takozvanu Car bombu bacili su Sovjeti 1961. Imala je snagu ekvivalentnu 50 miliona tona TNT-a, kažu stručnjaci. Posle te nuklearne probe usledio je niz sporazuma kojim se regulisao nuklearni arsenal. Epilog – tokom 1980. bilo više od 70.000 nuklearnih bojevih glava, a danas oko 13.000.
Sadašnja kriza nije bez presedana. Naučnici registruju 19 potencijalnih pritisaka na crveno drugme nakon Drugog svetskog rata. Najpoznatiji takav trenutak u istoriji, svakako je Kubanska raketna kriza iz 1962. godine, koja je završena povlačenjem sovjetskog naoružanja sa američkog kontinenta.
Izvor:RTS/Igor Topalović
