U zavisnosti od toga gde se tumači, Bajdenova izjava u Tokiju da će se SAD upotrebiti silu da zaštite Tajvan od eventualnog pokušaja Kine da ga vojnim putem reintegriše, doživljava se kao nova, opasna eskalacija, odnosno, kao odvraćanje koje će doprineti stabilizaciji regiona istočne Azije.
Američki predsednik Džozef Bajden, u sklopu svoje azijske ture, nalazi se u zvaničnoj poseti Tokiju, gde se juče susreo sa premijerom Fumijom Kišidom.
Lideri dve od tri najveće svetske ekonomije razgovarali su o širokom spektru pitanja kao što su zajedničko pariranje naoružavanju Demokratske Narodne Republike Koreje, načinima za pružanje pomoći Ukrajini i sankcionisanje Rusije, jače ekonomsko povezivanje zemalja indopacifičkog regiona, ali i, za Japan posebno bitno, metodima za predupređivanje eventualne kineske intervencije na ostrvu Tajvan.
Posebni odjek u istočnoazijskim političkim krugovima i medijima izazvala je izjava predsednika Bajdena koju je dao na konferenciji za štampu nakon sastanka sa domaćinom kada je na pitanje o tome da li će SAD podržati Tajvan vojnom intervencijom u slučaju eventualnog kineskog napada na to ostrvo odgovorio potvrdno. Američki lider rekao je da se njegova zemlja već obavezala na vojnu pomoć Tajvanu i dodao da, “mada njegova vlada ostaje privržena politici jedne Kine”, što podrazumeva priznanje teritorijalne celovitosti najmnogoljudnije zemlje sveta i Pekinga kao jedinog legalno reprezenta te teritorije, smatra da “ideja da bi on (Tajvan) mogao biti zauzet silom nije prikladna”.
Ta izjava sa primesama logičke gimnastike, u kojoj se priznanje suvereniteta nad teritorijom odvaja od priznanja prava na delovanje oružanih snaga na njoj, duboko je razočarala i uznemirila zvanični Peking.
U prvim reagovanjima kineski zvaničnici su izjavili da se Vašington igra vatrom, te da bi mogao da se njome opeče, i ponovili da je Tajvan neotuđivi deo kineske teritorije i unutrašnji politički problem najmnogoljudnije zemlje sveta.
I pre dolaska Bajdena u Tokio, kineski državni mediji su isticali da retorika Vašingtona, koji poslednjih meseci glasno upozorava svetsku javnost na mogućnost da bi Kina po ugledu na Rusiju mogla da uskoro krene u vojno rešavanje tajvanskog pitanja, sve više odstupa od principa jedne Kine, navodeći kao primer to da je sa zvanične internet stranice američkog ministarstva inostranih poslova (Stejt departmenta) izbrisana rečenica “Tajvan je deo Kine”.
Oni su takođe upozoravali da povezivanje problema Tajvana sa konfliktom u Ukrajini i zaoštravanje američkog stava po tajvanskom pitanju predstavljaju “paljenje šibice neposredno uz najveće bure baruta u kinesko-američkim odnosima”.
Za kineske zvaničnike, naime, nema dileme da su slučajevi Ukrajine i Tajvana suštinski drugačiji i da je njihovo dovođenje u istu ravan zlonamerna aktivnost koja za cilj ima jačanje de fakto nezavisnosti Tajpeja od matice Kine jer služi da opravda naoružavanje Tajvana i političke i ekonomske pritiske na Peking.
Blef koji ima efekta?
Mada je Bajdenova jedna od najotvorenijih izjava do sada u vezi pitanja da li bi SAD direktno vojno učestvovale u “odbrani” Tajvana, postoje izvesne osnove za smatrati je za vrstu političkog blefa – verbalnog instrumenta za odvraćanje koji ne mora zaista biti praćen i konkretnim delovanjem.
Najpre, ona dolazi u kontekstu rata u Ukrajini, gde Vašington, mada uliva desetine milijardi u snabdevanje Kijeva vojnom opremom, vrši obuku i, čini se, pruža obaveštajne usluge, nije direktno uputio svoje snage u okršaj. Takav stav SAD, strahuju u Tajpeju, Tokiju, pa i Vašingtonu, mogao bi da indirektno ohrabri Kinu da interveniše jer je navodi na pomisao da će se one i u buduće uzdržavati od direktnog sukobljavanja sa drugim nuklearnim silama. U tom smislu, Bajdenova izjava je bila neophodna kao instrument koji će uzdrmati Kinu u tom uverenju.
Takođe, vrlo bitno, odmah po otpočinjanju ruske intervencije u Ukrajini, bivši japanski premijer Šinzo Abe, koji je i dalje poslanik u parlamentu i šef najveće frakcije unutar vladajuće Liberalno-demokratske partije te stoga vrlo uticajan, javno je zatražio od Vašingtona da okonča strategiju ambivalentnosti prema Tajvanu i jasno stavi do znanja da će ne samo logistički, već i direktno vojno braniti Tajvan u slučaju agresije.
Pomenuta američka strategija sastojala se u demonstracijama sile u Tajvanskom moreuzu, posetama ratnih brodova tajvanskim lukama i velikim isporukama naoružanja vlastima u Tajpeju, ali i dvosmislenoj retorici, koja bi na momente odavala utisak da je Vašington spreman da žrtvuje svoje vojnike na oltaru savezništva s Tajvanom, a na momente da zapravo očekuje da armija i stanovnici tog ostrva u zapadnom Pacifiku sami sebe zaštite u slučaju oružanog sukoba.
Japan je, naime, vitalno zainteresovan da se SAD nedvosmisleno izjasne da će svojim snagama braniti Tajvan ako dođe do rata zbog toga što se Tajvan nalazi na svega 108 kilometara od najjužnijeg japanskog ostrva Jonagunji. Tokio strahuje da bi njegov suverenitet nad mnoštvom japanskih ostrva koja administrativno pripadaju prefekturi Okinava, kao i morski i podvodni resursi u prostoru među njima, bili ugroženi ako bi kontrola nad Tajvanom pala u ruke vlade u Pekingu.
Takav razvoj situacije drastično bi pogoršao i položaj Japana u teritorijalnom sporu sa Kinom oko sićušnih ostrva Senkaku (kineski “Diaoju”) u Istočnom kineskom moru, koja leže na bogatim izvorima nafte i prirodnog gasa.
Otud, to što je Bajden na traženje najviših figura u japanskoj politici upravo u prestonici Japana dao izjavu da će njegova zemlja silom braniti Tajvan od eventualne agresije može se protumačiti kao udovoljavanje domaćinima i pokušaj odvraćanja pre nego istinita želja da se Vašington direktno sukobi sa Pekingom.
Kina ne samo što poseduje ljudstvo, tehniku i ekonomsku moć, već je za nju Tajvan, ostrvo sa 23 miliona stanovnika uglavnom kineskog porekla, ima političku, kultorološku pa i vojnu važnost koja daleko nadilazi geostrateški značaj koji ono ima za SAD – Vašington u podršci Tajvanu najpre vidi suzbijanje moći Kine, pristup i kontrolu nad ekonomski važnim morskim putevima (Tajvanskim moreuzem, Istočnim i Južnim kineskim morem), a onda i zaštitu svojih vojnih baza i u Drugom svetskom ratu stečenih prekomorskih teritorija u Pacifiku.
Ipak, mada se možda na prvi pogled čini da zbog geografskog položaja Tajvana, koji se nalazi vrlo blizu kineskoj obali, SAD ne bi mogle i da hoće da pomrse račune Kini u slučaju da ona poželi da vojnim putem reintegriše Tajvan, treba istaći da Vašington ima krupne vojne efektive na obližnjim ostrvima Guam i Okinava, te velike pomorske grupe koje stalno patroliraju u Južnom i Istočnom kineskom moru. Takođe, u svom eventualnom vojnom naporu bi, izvesno, imao i pomoć Japana, koji poseduje vrlo solidnu armiju. Zato je sigurno da vojni planeri u Pekingu ozbiljno shvataju pretnje Vašingtona.
Otud, blef ili ne, vlada u Pekingu ne može ostati ravnodušna i verovatno je istinski uznemirena retorikom predsednika Bajdena i njegove administracije.
Novi podsticaj za trku u naoružanju, pa možda i za rat
Bajdenov nastup na konferenciji za štampu u Tokiju, dakle, u Kini se doživljava kao opasno potpirivanje vatre koje lako može odvesti u dalji politički, ekonomski, pa i oružani konflikt. Zemlje azijsko-pacifičkog regiona koje su neutralni posmatrači takođe mogu osetiti nemir zbog eskalacije u američkoj retorici – strepnju da se region za korak približio ratnom obračunu velikih sila koji kao da ga neumitno očekuje u relativno bliskoj budućnosti.
Međutim, vlasti u Tajpeju i Tokiju Bajdenovu izjavu su dočekale s olakšanjem i zahvalnošću, jer je doživljavaju kao snažan signal koji ima efekat odvraćanja i stoga deluje stabilizaciono.
Japanski premijer Kišida posle sastanka sa Bajdenom izjavio je da će njegova zemlja napraviti korenite promene u izdvajanju za vojne potrebe, što se tumači kao definitivna odluka Tokija da duplira budžet za odbranu, sa sadašnjeg oko jednog procenta BDP-a na dva posto, što je NATO standard i povećanje koje Amerika traži još od Trampovog predsednikovanja, te tema o kojoj se u Zemlji izlazećeg sunca naročito puno govori od početka ruske intervencije u Ukrajini.
Čini se realističnim i da će Kina, suočena sa otvorenom pretnjom da će se SAD silom umešati u eventualni sukob, još više uložiti u jačanje svoje mornarice, vazduhoplovstva, raketnih jedinica i nuklearnog arsenala. Sukob u Ukrajini i američka reakcija na njega u istočnoj Aziji tako daju novi podsticaj već zahuktaloj trci u naoružanju u četvoruglu Kina-SAD-Japan-Tajvan.
Pojedini analitičari u istočnoj Aziji danas čak pišu da bi Bajdenova izjava u Tokiju mogla da ispadne kontraproduktivna – da, umesto da odvrati, podstakne Peking da izvrši preventivni udar dok američke trupe još nisu u poziciji da pruže adekvatnu zaštitu Tajvanu. Oni je zbog toga ocenjuju kao neodmerenu, pa i pogrešnu.
Izvor: RTS/ILjA MUSULIN, DOPISNIK RTS-A IZ ISTOČNE AZIJE
