Luka Jović je naš proslavljeni fudbaler koji je rođen u selu Batar ali je već kao dječak otišao iz njega baveći se profesionalno sportom. O tome šta je sve propustio i koliko im je teško to palo pričaju roditelji Luke Jovića za emisiju “Metar moga sela” na Blic telviziji.
Luka Jović je napravio veliki uspjeh u svijetu fudbala, roditelji su ponosni na njega, ali Lukina mama pred kamerama Blic televizije iskreno kaže da se i danas pita neke stvari i kako su donijeli neke odluke.
– Najteže mi je palo odvajanje od kuće zato što je bio jako mali. I sada se pitam, kada pogledam djecu od 12 godina, kako je to, kako smo se mi složili sa tim. Međutim, ja mogu reći, kad se sve sabere, bez obzira na težak život, i na odricanje, na sve, imam dvoje divne djece, imam tri predivna unuka, tako da sam ja jako srećna žena i jako ponosna majka i baka – kaže za emisiju “Metar moga sela” Svetlana, mama Luke Jovića i nastavlja:
– I to je meni na kraju, kad se podvlači crta, što bi rekli ljudi, meni je to najbitnije. Ja sam srećna što su oni takvi kakvi jesu. To uspio, ovoliko, onoliko, on je za mene najvrijedniji i najuspješniji, i to je tako.
Luka je počeo kao veoma mlad, već, kako tata Milan kaže “sa 7-8 godina ja sam ga vodio na trening, tu je bio u Loznici, mlađe selekcije, pa sam ga onda privatno vodio da trenira kod privatnog trena, tri puta sedmično”.
– U to vrijeme sam, da vam kažem iskreno, ne stidim se reći, niti volim da se neko veliča, kako je bio neko uvijek u životu nešto. Moja porodica je bila siromašna porodica, išli smo da radimo u njivi, bavili smo se poljoprivredom, stočarstvom. Ja sam, ne stidim se reći, išao sa majstorima na građevinu, gdje sam radio. U njive sam išao, radio za pare i to mene nije sramota da kažem nikada, jer znam sve što smo stekli u životu, stekli smo pošteno i niko ne može da kaže da sam ja nekome platio za moje dijete, da ja guram moje dijete preko menadžera, preko ljudi. To mi je još veći uspjeh, i to mi je još draže, znajući da ima takvih primjera – kaže tata Milan.
Tata je ponosan što je njegov sin talentovan:
– Na sreću Božiju, i to je Božiji dar, da je moj Luka tako talentovan, i da se jednostavno izborio sam. I dan-danas, kad je postao neko i nešto u životu, nikada se neće požaliti nikome, ni u klubu, ni kod trenera, iako tu dosta nepravde ima, ja njemu kad kažem: “Moraš sine da bude malo bezobrazniji fudbalski”, on meni kaže: “Ćale, ti si me ovako vaspitao. Ja sam ovo ponio od kuće”.
Na pitanje šta Luka najviše voli kada dođe u svoje selo, šta mu najviše ispuni dušu tata kaže:
– Luka voli kada dođe kući da kaže: “Kevo, jesi li spremila ovo za ručak?” ili kaže: “Ćale, ajde jagnje neko da stavimo, malo roštilja…”, mada to mi i radimo. I onda dođe, on ima tri sina, i oni dođu ovde, dolaze češće kod nas, budu i kad on jeste i kad nije, budu dan, dva, tri, pet, sedam, onda ih vratimo. Poželi Luka kad je ovde i da izađe gore da li u kafić neki da sjedne, to su njegovi školski drugari, sa svima je ostao u dobrom odnosu.
Lukina mama nam je otkrila neke detalje, ali naglasila da voli sve ono što je volio kao mali.
– U suštini voli iz detinjstva te neke stvari koje su mu spremane, ne znam krofnicu, štrudlu, sarmicu, te stvari, koje on, vjerovatno, manje tamo jede, i te stvari koje ga vezuju za djetinjstvo, da se sjeti, kako je bilo kada je bio mali – kaže mama Svetlana koja nam je otkrila i kod koga je prvo Luka trčao kada napravi neki nestašluk.
– Do neke svoje četvrte, pete godine, trčao je kod dede. U suštini, on je bio nestašan, bio je živahan, nije imao mira, on nije mogao da sjedi pet minuta, ali, nikad nije bio, da pravi sad nekih džumbus. Sa te strane nije bio bezobrazan, samo je bio živahan, da se lopta udara na sve strane. Bilo je polomljenih i prozora, i saksija najviše, i svega. I dan-danas, kad dođe, nekad zna da udari loptu i da pogodi saksiju, “samo da te podsjetim” – kaže sa osmehom Lukina mama Svetlana.
Iako imaju osmjeh na licu dok pričaju o svom sinu, Lukini mama i tata priznaju da im u određenim trenucima nije bilo nimalo lako, a prisjećajući se jednog takvog trenutka tata se čak i rasplakao pred kamerama Blic televizije u emisiji “Metar moga sela”.
