Od kada je definitivno odlučio da spakuje kofere i sa porodicom 2017. godine preseli iz Srbije u Ameriku, Milan Lazić je prošao težak put.
Ali put koji se na kraju višestruko isplatio. Pre toga, on je nekoliko godina povremeno dolazio “preko bare” da fotografiše vjenčanja, čime se prije toga dugo bavio u Srbiji. Iskustvo koje je tako stekao, uz ono koje je godinama gradio na Balkanu, plus naravno Bogom dani talenat, pomoglo mu je da se pozicionira kao jedan od najboljih Wedding fotografa u Americi, a kao kruna svega stiglo je i ono najveće priznanje – svrstan je među 10 najboljih svjetskih fotografa u ovoj kategoriji. Radeći svoj posao doživeo je mnoge zanimljive stvari, upoznao drugačije kulture i običaje, o čemu govori za Serbian Times iz Čikaga.
Otkud interesovanje za fotografisanje vjenčanja? Je li taj tvoj izbor profesije diktirao novac ili si u toj vrsti fotografije pronašao više nego u novinskoj i klasičnoj fotografiji? “Taj moj izbor se desio dosta rano…Prvo venčanje sam fotografisao za ruskom Zenit kamerom još kad sam imao 18 godina, a amaterski se bavim fotografijom još od 1989, kroz foto klubove u rodnom Smederevu. Dakle, skoro pa ceo život. Fotografisanje venčanje je samo šlag na torti jer je vrlo zahtevno. Traži od tebe da poznaješ portretnu fotografiju, žurnalistiku, da imaš tehniku u malom prstu, da budeš brz, brzo misliš i donosiš odluke, kao i da budeš odlično fizički spreman. Puno je fotografa na tržištu, ali je malo dobrih. Može se zaraditi novac radeći ovaj posao, ali mali broj fotografa su profesionalci, možda 20-30% od ukupnog broja. Volim da radim ovaj posao jer je to jedinstven dan za svaki par koji se venčava, a ti si deo toga. Specifična je energija i osećaj koji mi pokušavamo da prenesemo na našim fotografijama.”
U Srbiji se na fotografisanje svadbi uglavnom gledalo kao na vikend-tezgu, ne kao na profesiju…Kolika je i kakva razlika između fotografisanja svadbi u Srbiji i Americi?
“Srbija je posebna priča sto se tiče ovog posla. Tamo je mučno sve vezano za ovaj posao, pa zato i tolika averzija prema ovoj profesiji. U Srbiji svadbarska mafija drži restorane i tamo si ucenjen da moraš da angažuješ restoranskog fotografa da ti fotografiše venčanje i ako to ne želiš. Srbija je možda poslednja zemlja u Evropi gde se to dešava. Kad se to desi onda dolazis u situaciju da ti vozač autobusa (koji je vikend-fotograf) fotografiše venčanja. Druga, još lošija stvar je što se u Srbiji još uvek gostima prodaju fotografije na svadbama i to se obično završava tako što svadbarska mafija želi samo da opljačka goste na svadbama i ti kao mladoženja, recimo, dolaziš u situcaiju da neko pljačka tvoje goste na tvojoj svadbi, što je zaista strašno. Niko ne želi to da zaustavi. Svadbarska mafija do te mere upropasti pojedinim parovima venčanje da mlade doživljavaju nervne slomove. Svega toga sam se spasao od kada sam se preselio u Ameriku. To je možda najveća razlika između Srbije i Amerike. Srbija ima odlične fotografe, ali mnogi ne mogu da rade jer im je to onemogućeno.
Koliko se može biti kreativan pred zahtjevima klijenata kojima je taj dan najvažniji u životu i vjerovatno često imaju svoju viziju kako žele da ga ovekoviječe?
“Mi smo uvek tu zbog naših klijenata i želimo da oni budu zadovoljni svojim fotografijama, ali uvek ostaje prostora da se napravi neka izuzetna, kreativna fotografija. Ponekad je dovoljno da to bude i jedna. Osnova za kreativnost i mogućnost da napraviš sebi prostora za tako nešto je priprema. Svako venčanje traži da se dobro pripremiš, da znaš kakvo će vreme biti, da dođeš ranije, napraviš plan gde ćeš fotografisati, itd.
Fotkao si srpske, ali i svadbe mnogih naroda i rasa koje žive u Americi. Vjerovatno si imao i mnogo čudnih i neobičnih zahtjeva?
Da, radili smo zaista venčanja raznih naroda, rasa, tradicija. To je nešto što je velika prednost u Americi jer ovde žive svi narodi sveta. Dugo radim ovaj posao i zaista je bilo mnogo neverovatnih situacija. Jednom prilikom kada sam fotografisao venčanje u Francuskoj mlada mi je prišla i rekla da dođem sa njom u sobu, i zatim zaključala vrata. U tom trenutku je skinula skoro sve sa sebe i zamolila me da napravim boudoir fotografije za njenog budućeg muža, kao iznenađenje. Ostao sam zatečen i u prvom trenutku vrlo zbunjen, jer ne očekuješ tako nešto. Morao sam brzo da reagujem i odradim nespreman te fotografije. Sve ja ispalo dobro, ali eto jedne situacija koja govori koliko je stresan i zanimljiv ovaj posao.
Da li se Srbi u Americi po zahtijevima razlikuju od onih koje si slikao u Srbiji?
Srpske svadbe u Americi su zaista lepe. Uglavnom su tradicionalne, bar one koje sam ja fotografisao. Kao narod smo zadržali našu tradiciju. Sprski narod u Americi je vezan za našu crkvu pa su ceremonije uglavnom u nasim hramovima. Muzika na venčanjima je mešavina srpske i američke, ali se uvek odigra poneko kolo. Naši srpski mladenci u Americi nemaju neke preterane zahteve. Volim da fotografišem naša srpska i uopšte balkanska venčanja.
Dobitnik si mnogih nagrada, koliko one znače u tvom poslu? Da li ti zbog njih raste cijena?
Fotografije venčanja su vrlo napredovale i zaista imamo predivnih fotografija sa venčanja u današnje vreme. Napredovanje tehnike je to omogućilo. Mi kao fotografi venčanja se takođe takmičimo na raznim takmičenjima, šaljemo naše fotografije na konkurse, itd. Pre dve godine, 2020. sam uspeo da budem među 10 najboljih fotografa na svetu u izboru WPJA (Wedding PhotoJournalist Assotiation), najstarijeg udruženja na svetu. Prošle godine su me svrstali među 5 najboljih fotografa u Americi, što mi veoma znači, jer je ovo zemlja gde radi i stvaram, a dobitnik sam i mnogih drugih nagrada, konstatuje na kraju razgovora Milan Lazić, čovek koji je mnogim parovima ulepšao najlepši dan i učinio da uspoemne na njega ostanu večne.
